Performans ,,Tri minuta”

(video 14’ 55”)
Inex Gallery, Belgrade, Serbia
March 2014.

Koliko smo zapravo snažni? Ili je bolje zapitati se koliko smo krhki?

Opasne situacije i izazov suočavanja sa njima ujedno je i testiranje sopstvenog evolutivnog razvoja i njegovo razlaganje na segmente tog razloga. Evolutivno napredujemo, ali isključivo nesvesno. Nikada voluntativno. Ali ni uz sve naučne dokaze, antropološke i biološke, motivisanost za takmičenje u svakoj tački prostora ne opada. Performans hipotetički interveniše svojim efektima u lokalizovanom ambijentu. Traga za instancom evolucije. Čiji se efekti očekuju na načinu izdržavanja, kroz iskustveno i nasledno prikazivanja svakog oblika višeg stupnja sa što manjim otporom. Kroz oblikovanje percepcije i načina njegovog čitanja, raspoznavanja i doživljaja. Genetski utemeljena izdržljivost postavlja granice organizmu. Kroz celokupno okruženje biosistem se menja silom i uslovima. Osim što se projektuje sa fizičke izdržljivosti na psihološku, isto tako i kroz psihološku na fizičku izdržljivost. Tako, od pojedinca do pojedinca, granica izdržljivosti se nalazi na različitoj dužini podvrgnuta svojevrsnom testu. Otvara pitanja o želji za opstankom, prestupa i posledicama, krivici, promeni ponašanja i odnosa prema sebi i društvenoj okolini.

Neke granice su odavno utvrdjene, tzv. trojno pravilo govori koliko možemo izdržati bez vazduha, vode i hrane. A to je: 3 minuta, 3 dana i 3 nedelje. I neke druge granice izdržljivosti su testirane. Na primer: Koliko se visoko mozete popeti, a da se ne ugušite? Koliku brzinu možete izdržati dok se ne raspadnete? Ili koliko dugo možete ostati budni pre nego što umrete?

Osim da otkrije i akcentuje, situacija je upotpunjena zvučnim doživljajem. Snimljen je moj unutrašnji rad organa (srce, pluća, bubrezi...) uz odredjene produkcione, montažne i kompozitorske elemente sačinjena je kompozicija kao jedna celina (muziku su radili Saša Vojinović i Igor Stijepović). Rezultat nastanka zvukova kao kombinacija rada unutrašnjih organa definisana je kao omogučavanje nepristupačnih delova umetnika publici. Uvodeći tako dramatiku, osim spoljašnjeg (vizuelnog), i u odnosu unutrašnjeg (zvučnog) doživljaja sopstvenog delovanja. Iskustvo susreta sa umetnikom i njegovim delovanjem uvek razotkriva njegovu atmosferu, učinivši ga vidljivim, zapravo slušnim, podižući susret sa posmatračem na viši nivo.