Screening

/Light box/
Inex Gallery, Beograd
Maj, 2015.

Život bez dodira je skoro nezamisliv i pojavljuje se, samo izuzetno, u retkim neuropsihološkim slučajevima. Asocijacija koju dodir pruža veoma je snažno urezana u ljudsku podsvest. Primena širokog naučnog spektra zarad pronalaženja odgovora na pitanja koja su od interesa za pravni sistem, ovde je iskorišćena za evidentiranje dokaza zatrpanih slojeva memorije u mraku – neporecivog dokaza o identitetu i prisutnosti na mestu gde je došlo do fizičkog ili imaginarnog delovanja uz splet racionalnih i iracionalnih okolnosti. To je prostor skrivenih osećanja, snova, želja, maštanja, savesti.

Razlozi za osvetljavanje sopstvene prošlosti i zavirivanje u nju, ma kakva ona bila, prouzrokovani su samozadovoljavanjem, seksualnim činom, traumom, incidentom, zločinom, reakcijom spontanog delovanja... Svi ovi povodi navode nas i na preispitivanje savesti. Dodirivanjem bilo kojeg evidentiranog predmeta ili subjekta formira se memorijska beleška ili zapis – (ne) poznati počinilac ili tajna koju krijemo izvedena u mraku, samostalno ili saučesnički, prouzrokovana argumentima neizbežnosti ili slučajnosti.

Forenzički (od lat. forēnsis – pred forumom), reč je o otkriću, a u našem slučaju o dokazu pred publikom, gledaocem, sudijom, koji nema moć osuđivanja i presude pred vizibilnom predstavom, ali ima nad sobom. Mrak je inicijator otkrivanja i sinonim vraćanja na mesto incidenta, a svetlost samo podsetnik na ono što smo zaboravili, zataškali, ugurali i sabili, odnosno na ono što nismo priznali, mi ili drugi.

Tako su radovi, evidencija i baza podataka nastali od različitih prethodnih projekata i ideja, i formirali ovu vrstu fotografske, crtačke i digitalne arhive, poput dokaza o sopstvenom delovanju i okruženju. Sve to postignuto je posredstvom sabiranja počinjenog.